Између два светска рата, хидрогеолошка истраживања била су скромна и сводила су се углавном на каптирање извора или на истражне радове мањег обима око термалних извора у познатим бањама. Треба поменути израду дотад најдубље хидрогеотермалне бушотине у Врњачкој Бањи, дубине 250 m, која је изведена 1932. године. У истом периоду започети су радови на каптирању термалних извора Нишке Бање под руководством М. Пећинара.
У циљу развоја балнеотерапије, после Првог светског рата почела су систематска испитивања хемијског састава свих значајнијих термалних и минералних извора на територији Србије. Испитивања су извели М. Леко и Шербаков, а резултати су објављени 1922. године у монографији Лековите воде и климатска места у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Након тога, 1936. године објављена је слична монографија Бање, морска и климатска места у Југославији, чији је аутор Л. Ненадовић.
Значајну улогу у развоју хидрогеологије између два рата имао је М. Луковић. Његов рад био је усмерен на истраживање изданских вода за потребе водоснабдевања. Међу његовим радовима издвајају се: Прилози хидрогеологији Србије (Лозница, Шабац, Обреновац, Ваљево и Лесковац, 1926), Нови артески бунар у Обреновцу (1928), Нови прилози за хидрогеологију Југославије (Ковиљача, Крагујевац, Смедеревска Паланка, Ражањ, Прокупље, Плавље, Хвар, Јелса, Стари Град, 1929) и др.
До Другог светског рата хидрогеологија још увек није достигла одговарајући ниво:
1. Није постојало организовано школовање кадрова за потребе истраживања, искоришћавања и заштите подземних вода, као ни заштите од њих.
2. Потребе за водом и изазови у рударству, грађевинарству, пољопривреди и другим делатностима условљавали су извођење само неопходних истраживања ради решавања конкретних задатака. Организована, систематска истраживања и проучавања изданских вода регионалног карактера у том периоду још увек се нису изводила.
Након Другог светског рата долази до оснивања Савезног геолошког завода и републичких геолошких завода, у оквиру којих се формирају одељења за хидрогеолошка и инжењерскогеолошка истраживања. Њихови сарадници започињу систематска хидрогеолошка истраживања. Она ће, с једне стране, бити усмерена на решавање конкретних задатака у водоснабдевању насеља и индустрије, у пољопривреди, грађевинарству, рударству и др., а с друге стране – на израду основне хидрогеолошке карте и студија регионалног карактера.
Значајну улогу у другој половини XX века имају истраживања која су спроводили стручњаци водећих организација у овој области, као и институција са сопственим хидрогеолошким службама – попут „Геозавода“, „Геоинститута“, „Енергопројекта“, „Нафтагаса“, „Јарослава Черног“, „Геосонде“, „Југофунда“ итд. Велики број пројеката успешно је реализован и ван граница наше земље, нарочито у земљама у развоју.
У крупније реализоване пројекте треба поменути хидрогеолошке подлоге за потребе водопривреде (изградња површинских акумулација), водоснабдевања насеља и индустрије, одводњавања лежишта минералних сировина (јамских и површинских копова), наводњавања и одводњавања пољопривредних површина, грађевинарства и урбанизма (изградња саобраћајница, насеља, специјалних објеката итд), заштите изданских вода од загађивања, развоја туризма, бањских и климатских места и сл.
На регионалном плану треба поменути израду хидрогеолошке карте у размери 1:500.000 – с једне стране у издању Савезног геолошког завода, а с друге у оквиру активности Југославије током Међународне хидролошке деценије, у издању Југословенског комитета за међународну хидролошку деценију. На нивоу Републике Србије и Црне Горе израђена је и хидрогеолошка карта у размери 1:200.000 (фондовског карактера), као и карта минералних вода Југославије са припадајућим каталогом.
Крајем 1980-их започета је и активност на изради Основне хидрогеолошке карте у размери 1:100.000, чији недостатак и данас представља велики проблем у решавању конкретних привредних и просторних задатака.
Објављено је више монографија о хидрогеолошким карактеристикама одређених делова територије Југославије: карстних терена, терена изграђених од стена са пукотинском порозношћу, алувијалних и сличних средина, неогених басена, као и о минералним и термоминералним водама. Објављен је и велики број научних и стручних радова који се баве хидрогеолошком проблематиком.
Одржано је 12 хидрогеолошких симпозијума (заједно са инжењерском геологијом), као и низ стручних и научних скупова посвећених хидрогеолошким темама у најширем смислу. Резултати хидрогеолошких истраживања разматрани су и у оквиру посебних секција на геолошким конгресима, како у земљи, тако и у иностранству.
Учешће наших хидрогеолога на међународним манифестацијама из године у годину је све запаженије, што несумњиво доприноси све већој афирмацији – не само наших истраживача, већ и наше научне школе и земље у целини.
Закључићемо:
Наша земља је, након Другог светског рата, била предмет обимних хидрогеолошких истраживања, са тежњом да се у што краћем временском периоду надокнади све што је било запостављено у ранијем развоју.
Постигнута је афирмација стручног и научног кадра, и то не само на домаћем, већ и на међународном тржишту.
Формирана је национална школа за образовање кадрова у хидрогеологији, што представља неопходан услов за успешну реализацију како научноистраживачких пројеката, тако и свих других разноврсних и сложених задатака у хидрогеолошкој пракси.